Заједничка спољна и безбедносна политика Европске уније установљена је Уговором о ЕУ (Мастрихт, 1992), као виши степен до тада постојеће Европске политичке сарадње (1970. година) међу државама чланицама и као тзв. други стуб ЕУ. Развој савремених међународних односа условио је стварање заједничке спољне политике држава чланица ЕУ. Главни задаци наведене политике су: очување основних спољнополитичких интереса, независности и безбедности ЕУ, очување мира, јачање демократије, владавине права и људских права. Све одлуке из области заједничке спољне и безбедносне политике доноси Савет ЕУ (у већини случајева једногласно, а могућа је и тзв. “конструктивна уздржаност”), који дефинише основне принципе и смернице ЗСБП, као и заједничке стратегије које треба да имплементира ЕУ. Уговором из Амстердама установљена је функција Високог представника за заједничку спољну и безбедносну политику, чија је улога да координише и представља циљеве европске спољне политике. Уговором из Лисабона (2009), функција Високог представника Европске уније за спољне послове и безбедносну политику постала је још значајнија. Он председава састанцима Савета министара спољних послова и представља европску дипломатију пред Европским парламентом и ван ЕУ. Често је улога Високог представника – с обзиром на то да су питања спољне и безбедносне политике веома осетљива и традиционално се везују за појединачне земље чланице – да помири различите ставове и да нађе компромис и консензус у вези са овим важним питањима.

http://eeas.europa.eu/cfsp/index_en.htm