На Самиту Европске уније одржаном у белгијском граду Лакену крајем 2001. године одлучено је да се сазове Конвент о будућности Европе, чији је основни задатак био да припреми предлог уставне реформе ЕУ, имајући у виду предстојеће проширење (2004. године). Конвент је настојао да, на основу дотадашњих позитивних искустава и у складу са очекивањима грађана, предложи нови, модеран уставни оквир ЕУ који би омогућио виши степен демократичности, транспарентности и ефикасности у раду ЕУ. У раду Конвента учествовали су представници шефова држава или влада држава чланица, представници парламената држава чланица, Европског парламента и Европске комисије. Први пут у историји ЕУ, државе кандидати имале су могућност да, у оквиру рада Конвента, пруже свој допринос новом уређењу ЕУ. Усвајањем Уговора о европском уставу у јуну 2003. године, окончан је рад Конвента, а предлог је прослеђен државама чланицама на разматрање и додатно усаглашавање у оквиру Међувладине конференције. Уговор о европском уставу је одбијен на референдумима одржаним 2005. године у Француској и Холандији. Ради превазилажења кризе у коју је Европска унија запала након неуспеле ратификације Устава, 13. децембра 2007. године усвојен је Лисабонски уговор, на којем се заснивају организационе и структурне промене ЕУ, а који је ступио на снагу 1. децембра 2009. године и на којем се данас заснива функционисање и структура ЕУ.

http://en.euabc.com/word/225