Интеграциони капацитет је нови термин у речнику Европске уније, који означава способност ЕУ да прими у чланство нове државе а да се тиме не угрози њена стабилност и даљи развој. У овом значењу, интеграциони капацитет се користи упоредо са терминима апсорпциони или функционални капацитет. Појмом интеграциони капацитет се јасније указује на прилагођавања која је неопходно предузети како би се ЕУ припремила за проширење, односно пријем у чланство нових држава после уласка Бугарске и Румуније. Реч је о одређеним институционалним и финансијским, тј. буџетским прилагођавањима, али и променама у области заједничких политика ЕУ. У институционалном погледу, мисли се на неопходност реформи како би се очувала ефикасност институција у процесу доношења и спровођења њихових одлука. У финансијском смислу, таква „проширена Унија“ мора да обезбеди одрживе изворе финансирања и буде способна да настави са развојем и спровођењем заједничких политика. На овај начин би се задовољила само једна, али свакако нужна претпоставка за успех политике проширења. Њен успех међутим највише зависи од добре припремљености држава кандидата за преузимање свих обавеза које произлазе из чланства у ЕУ, због чега се као кључна претпоставка очекује испуњење свих критеријума које је Европски савет дефинисао у јуну 1993. године у Копенхагену.