Извори права Европске уније деле се на примарне и секундарне. Примарни извори су: оснивачки уговори (Уговор о Европској заједници за угаљ и челик, Уговор о Европској економској заједници, Уговор о Европској заједници за атомску енергију и Уговор о Европској унији) и ревизиони уговори (Јединствени Европски акт, Уговор из Мастрихта, Уговор из Амстердама, Уговор из Нице и Уговор из Лисабона), те уговори о приступању нових држава чланица. Након 1. децембра 2009. године и ступања на снагу Уговора из Лисабона, оснивачки уговори ЕУ који су на снази су: Уговор о Европској унији, Уговор о функционисању Европске уније и Уговор о Европској заједници за атомску енергију.4 Секундарни извори су: уредбе, директиве, одлуке, препоруке и мишљења, као акти које доносе институције ЕУ. Уредбе, директиве и одлуке су обавезујући акти, док су препоруке и мишљења необавезујући. Уредбе се директно примењују на целом подручју ЕУ. Директиве обавезују прописаним циљевима, али се националним властима препушта избор форме и методе спровођења. Одлуке су по правилу појединачни акти и обавезујући су за државе или појединце на које се односе. Препоруке и мишљења износе позицију институција Европске уније о одређеним питањима и нису обавезујући акти, али их они којима су упућени углавном прихватају.
4 Уговор о Европској заједници за угаљ и челик је престао да важи 2002. године када је истекао период (50 година) на који је закључен. Уговор о Европској економској заједници је 1992. године променио име у Уговор о Европској заједници а 2009. године је прерастао у Уговор о функционисању Европске уније.